Jovan Brija - Recnik pravoslavne teologije.pdf - język serbski - Jezyki

Протојереј др ЈОВАН БРИЈА

РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Превео с румунског Епископ источноамерички Господин Митрофан (Кодић)

Београд,1999.

ПРЕДГОВОР

РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ покушава да обнови неке основне

категорије и објасни најважније појмове православног учења, са циљем да кроз њих

реч Божију која, по речима Светог Василија Кесаријског, великог богослова и

епископа, јесте извор хришћанске вере учини јаснијом и пријемчивијом. Као и

икона, символ, обред или покрет, реч је у теологији корак или прелаз између света

Божијег и света људског. Стога теологија није само начин познања и контемплације

него и начин општења, тумачења и заједништва.

Свака одредница у Речнику представљена је у три вида: а) садржај или

догматски смисао, б) патристичко тумачење дато навођењем текстова Отаца Цркве и

црквених писаца, в) библиографска упутства. Иако није исцрпан, Речник проучава

оне феномене без којих се не може разумети идентитет (специфичност)

Православља, и наглашава управо оне нијансе које осветљавају и посведочавају

актуелност православне теологије. Те нијансе Православља, у којима је садржана

његова непромењива суштина и пуна снага, афирмисане су као практична теолошка

мерила. Речник, наиме, не претендује да буде збир пропозиција или доктринарних

текстова, него пре нуди критеријуме за православну теологију и њену примену у

разним доменима: духовним, етичкодруштвеним, пастирским, мисионарским.

Речник је пре свега намењен студентима теологије, као и ученицима

богословија, парохијским свештеницима и свима онима које привлачи реч Божија и

православно поимање те речи. Он може да буде и референса за теологије других

хришћанских конфесија ангажованих у екуменским разговорима на локалном плану.

Речник је први корак у подстицању млађих генерација да служе православној

теолошкој култури, румунској и васељенској, прошлој и будућој. Његова најважнија

сврха је пастирска, катихетска, мисионарска, екуменска. Истовремено, Рвчник жели

да даде скроман допринос развоју православне теологије наше епохе.

Појава Речника била је охрабрена климом обнављања румунског Православља

и процесом срађања теолошког школства и живота Цркве. Богословска школа и

писана реч прате сада Цркву у сваком домену: катихетском, канонском,

мисионарском и екуменском. Штампање Речника омогућено је како тиме што се на

кормилу Румунске Православне Цркве данас налази Његово Блаженство Патријарх

Јустин, врсни теолог, изузетан познавалац теологије Светих Отаца (коју жели да

поново постави у основу обнове живота и писања наше Цркве), тако и духом

отварања и слободе румунског друштва које унапређује ново вредновање

традиционалног идентитета. Речник је незамењив за помесну Цркву која тражи нове

облике отварања, сведочења и служења народу у којем и са којим живи.

Надам се да ће овај Речник бити од стварне користи свима онима који траже

савремени профил Православља, свима који су ангажовани у унапређивању и

потврђивању православне румунске теологије, и то преко дијалога Цркве са

данашњим светом.

Писац

САДРЖАЈ

АД

АДАМ

АЗИМА

АКАТИСТ

АКРИВИЈА

АКСИОС

АЛЕКСАНДРИЈА

АНАЛОГИЈА

АНАМНЕЗА

АНАТЕМА

АНАФОРА

АНТИМИНС

АНТИНОМИЈА

АНТИОХИЈА

АНТРОПОЛОГИЈА

АПАТИЈА (в ИСИХАЗАМ)

АПОКАТАСТАЗА

АПОЛОГЕТИКА

АПОСТОЛСТВО

АПОСТОЛСКО ПРЕЈЕМСТВО

АПОФАТИКА

АРИЈАНСТВО

АСКЕЗА

АУТОКЕФАЛНОСТ

АФЕКТИ

БЕЗГРЕШНО ЗАЧЕЋЕ

БИБЛИЈА

БЛАГОДАТ (в ЕНЕРГИЈЕ)

БОГ БОЖАНСТВО

БОГОЈАВЉЕЊЕ

БОГОНАДАХНУТОСТ

БОГОРОДИЦА

БОГУМИЛСТВО

БРАК ВЕНЧАЊЕ

ВАСКРСЕЊЕ

ВЕК

ВЕРА

ВЕЧНОСТ

ВЛАСТ

ВРЛИНА

ГЕНЕАЛОГИЈА

КАНОН

КАТАФАТИКА (в АПОФАТИКА и

ЗНАЊЕ ПОЗНАЊЕ)

КАТОЛИЧАН, КАТОЛИЧНОСТ

КАТОЛИЦИЗАМ

КЕНОЗА

КИНОНИЈА

КОНТЕМПЛАЦИЈА

КРСТ

КРШТЕЊЕ

ЛАТРИЈА

ЛИК

ЛИТУРГИЈА

ЛИЧНОСТ

ЛОГОС

МИРОПОМАЗАЊЕ

МИСИЈА

МИСТИРИОН (в ТАЈНА)

МОНАШТВО

НЕДЕЉА (в ДАН ГОСПОДЊИ)

НЕИЗБРИСИВИ

НЕПОГРЕШИВОСТ

НУС

ОБОЖЕЊЕ

ОВАПЛОЋЕЊЕ

ОБНОВЉЕЊЕ (в ОВАПЛОЋЕЊЕ и

СПАСЕЊЕ)

ОМОУСИОС

ОТКРИВЕЊЕ

ПАД

ПАЛАМИЗАМ

ПАНАГИЈА (в БОГОРОДИЦА)

ПАРУСИЈА (в СЛАВА)

ПАТРИСТИКА, ПАТРОЛОГИЈА

ПЕДЕСЕТНИЦА

ПEНТАРХИЈА

ПЕРИХОРЕЗА

ПЛИРОМА (в ДУХОВНОСТ)

ПОДОБИЈЕ

ПРАВОСЛАВЉЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

ГНОСТИЦИЗАМ

ГРЕХ

ДАН ГОСПОДЊИ

ДАРОВИ (в ПРИНОШЕЊЕ и ЖРТВА)

ДИДАСКАЛИЈА(в ДОГМА, ДОГМАТ)

ДОБРО

ДОГМА, ДОГМАТ

ДОКСОЛОГИЈА

ДУХ СВЕТИ

ДУХОВАН ДУХОВНОСТ

ДУША

ЂАВО

ЂАКОН

ЕВХАРИСТИЈА

ЕГЗЕГЕЗА

ЕГЗИСТЕНЦИЈА

ЕКСТАЗА (в АПОФАТИКА и

ДУХОВНОСТ)

ЕКУМЕНИЗАМ (в ЕКУМЕНСКИ

ПОКРЕТ)

ЕКУМЕНСКИ ПОКРЕТ

ЕХТRA ЕССLESIАМ

ЕНЕРГИЈЕ (БОЖАНСКЕ)

ЕПЕКТАЗА

ЕПИКЛЕЗА

ЕПИСКОП

ЕСХАТОЛОГИЈА

ЖЕНА

ЖРТВА

ЗАЈЕДНИЦА СВЕТИХ

ЗАКОН

ЗЛО

ЗНАЊЕ, ПОЗНАЊЕ

ИКОНА

ИКОНОМИЈА

ИПОСТАСНО СЈЕДИЊЕЊЕ

ИСИХАЗАМ

ИСКУПЉЕЊЕ (в СПАСЕЊЕ)

ИСПОВЕСТ

ИСТИНА

ИСУС ХРИСТОС

ИСХОЂЕЊЕ

ЈЕВАНЂЕЉЕ

ЈЕДНОСУШТНОСТ (в ОМОУСИОС)

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ

ЈЕРАРХИЈА

ЈЕРЕСИ

ПРАВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА

ПРАВОСЛАВНА РУМУНСКА

ТЕОЛОГИЈА

ПРЕДАЊЕ

ПРЕЗВИТЕР

ПРЕТВАРАЊЕ

ПРИМАТ (ПАПСКИ)

PRIMUS INTER PARES

ПРИНОШЕЊЕ

ПРИХВАТАЊЕ (в ДОГМА, ДОГМАТ)

ПРИЧЕШЋЕ

ПРОМИСАО

ПРОТЕСТАНТИЗАМ

РАЗВОД (РАСТАВЉАЊЕ,

РАЗДВАЈАЊЕ)

РАЈ

РАСКОЛ

РЕЧ

САБОР САБОРНОСТ

САБОР ВАСЕЉЕНСКИ

САТАНА (в ЂАВО)

СВЕТ

СВЕТОСТ

СВЕШТЕНСТВО

СВОЈСТВА

СИМВОЛ ВЕРЕ

СИНЕРГИЈА

СЛАВА

СМРТ

СОТИРИОЛОГИЈА (в СПАСЕЊЕ)

СПОРОВИ

СПАСЕЊЕ

СТАРЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ

СУД

ТАЈНА

ТВОРЕВИНА

ТЕЛО

ТЕОРИЈА (в КОНТЕМПЛАЦИЈА)

ТЕОСИС (в ОБОЖЕЊЕ)

ТЕОТОКОС (в БОГОРОДИЦА)

ТРОЈИЦА

УИПОСТАЗИРАЊЕ

УСПЕЊЕ (в БОГОРОДИЦА)

FILIOQUE

ФИЛОКАЛИЈА

ХАЛКИДОН

ХАРИЗМА

ХИРОТОНИЈА

ХРИСТОЛОГИЈА

ХРИШЋАНИН ХРИШЋАНСТВО

ЦРКВА

ЧОВЕК, ЧОВЕЧАНСКИ

ВАЖНА НАПОМЕНА УРЕДНИКА:

Овај речник о. Јована Брије решили смо да искористимо искључиво из академских

разлога али не и теолошких, упркос самом називу речника. На неким местима, а посебно

када аутор говори о екуменизму као и о еклизиологији западних "цркава" у речнику се

на моменте открива снажно екуменистичко определење аутора, од чега желимо да

заштитимо сваког нашег читаоца. Овај речник препоручљив је само онима који желе да

се баве академским изучавањем теологије, те ми из тог научног теолошког угла

толеришемо неке његове сасвим неправославне ставове. За оне слабије или почетнике у

вери овај речник нипошто не препоручујемо, због тога да би се избегла могућа саблазан

услед збуњивања и спорних ставова према светоотачком богословљу и учењу

Православне Цркве.

АД (гр. Αδης, јевр. теол). Учење о васкрсењу није било познато јудејској

религији, по којој сваки човек после смрти силази у шеол, подземно место пуно таме

и сенке, где нема ни сећања ни слављења Бога (Пс. 6,5; 88,46; Јн. 3,1319).

Спаситељев силазак у ад у тренутку смрти и боравак у њему све до Васкрсења

јесте библијска вера коју потврђује 1. Петр. 3,1819 и 4,6 (в. и Рим. 10,7; Еф. 4,9).

Ово апостолско сведочење вере помињу и постапостолски списи (Свети Игњатије,

Посланице: Магнежанима IX, 1, стр. 89; Филаделфијцима X, 1; Тралијанцима IX, 1;

Свети Јустин Мученик, Дијалог 72,4). Свети Јован Дамаскин, који наводи место из

Посланице Филипљанима 2,20, каже да је Исус обоженом душом сишао у ад да би

показао како његова светлост обухвата и оне који сеђаху у тами и сени смртној, као

и да ослободи заробљене. Исус Христос, који драговољно прима смрт на крсту,

прихвата људску стварност до краја, у њеним најнегативнијим видовима, и

започиње борбу против ђавола онамо где је овај начинио себи обиталиште и

распрострео своју власт, то јест у царству смрти. Он тамо силази као Цар и

објављује вечну победу над смрћу и сатаном, не само праведнима него свима,

верујућима и неверујућима.

Поред сотириолошког смисла овај догађај има и христолошку важност јер је

Исус Христос, телом бивши у гробу, у ад сишао својом душом, као што се исповеда у

молитви на крају Проскомидије: "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с

разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући,

Неограничени". Такође, то потврђује да се приликом смрти разумна душа или

људска личност не руши, него очекује васкрсење тела. Ад је окамењење у стању

одвојености и мржње према Богу; то стање је проузроковано грехом, који је сила

раздора. Ад се у маломе може видети још у овдашњим људским условима живота.

АДАМ (јевр. адамах, земља): прва реч коју је Бог упутио човеку у облику

имена: "Адаме, где си?" (Пост. 3,9). Два су могућа тумачења овог имена: а)

индивидуална личност (Сит је син Адамов Лк. 3,38), први човек створен од Бога

("син Божији" Лк. 3,38), отац људскога рода (Пр. Сол. 10,1); б) начелно човек, род

људски, људска заједница, синови Адамови. По књизи Постања (1,2631), Адам је

саздан од земље руком Божијом, шестога дана, као круна стварања. Примивши

Духом Божијим дах бесмртног живота (в. лик и ПОДОБИЈЕ), обдарен слободном

вољом и моћи да господари створеним светом (Пост. 2,15), био је одређен за

бесмртност: "Бог сазда човека за нетрулежност и створи га по лику свога бића"

(Прем. Сол. 2,23). Заједно са Евом, Адам чини први пар људских бића (1. Тим. 2,13);

од њих је потекао људски род (Тов. 8,6; Дела 17,26). Они су родили Кајина и Авеља

(Пост. 4,12), а потом Сита (Пост. 5,3; Лк. 3,38) и синове и кћери (Пост. 5,4).

Заведен ђаволском завишћу (Прем. Сол. 2,24), Адам је због своје непослушности

(Пост. 3; Рим. 5,19) био истеран из раја. Његовим падом зло и смрт ушли су у

створени свет и у људску природу (Пост. 3,1724). Адам умире у 930. години живота

(Пост. 5,5).

Апостол Павле прави поређење између Адама и праслике Онога који имаше да

дође (Рим. 514), тј. Исуса Христа ("овога човека"), и поставља ове тезе: Први Адам,

први човек, произашао је од земље, са природним телом; Други Адам, други човек,

дошао је с неба, обдарен живом душом и животодавним духом (1. Кор. 15,4547).

Сходно оваквој прасличности, постоји историјска и онтолошка дијалектика између

Бога и човека, између стварања и спасења. Јер као што је падом (в. плд) и

непослушношћу једнога човека "(Рим. 5,19), Адам довео смрт на све људе (Рим. 5,

12), исто је тако благодаћу једнога Христа дошло искупљење које даје живот свима

људима(Рим. 5,1719). Зато Православље стално наглашава не само онтолошко

јединство човечанства (в. АНТРОПОЛОГИЈА), сагледаног колективно у Адамовој

личности, него и динамички карактер адамовске природе, која је примљена и

преображена у божанској ипостаси Сина Божијег. Својим Оваплоћењем и жртвом

Нови Адам васпоставља стање изгубљене нетрулежности Првога Адама, тако да

човек поново постаје учесник у божанској природи (2. Петр. 1,4). Са пуним

трагичним карактером и свим теретом првороднога греха, Адам остаје у околини раја

(Пост. 3,24); не губи, дакле, видик вечнога живота. Теоцентрична визија инхерентна

је адамовској природи: "У личности Адамовој са Твојим ликом и подобијем, све си

нас почаствовао и учинио наследницима добродетељи раја" (Акатист Пресветој

Тројици, икос 5).

Из перспективе систематске теологије Адам представља полазну генетску тачку

човечанства која се појављује у конституисању сваког људског бића: у чину зачећа

и физичког рођења. Но, човек не може досегнути свој центар или крајњи циљ а да

се не одрекне своје негативне човечности кроз чин светог "препорођења", тј. кроз

причешћивање Христовим богочовештвом. Почевши са Јеронимом (331419), који

даје првенство буквалном смислу у библијској егзегези, западна теологија сматра да

је сав род људски у Адамовој личности примио и погазио заповест Божију, те стога

сва људска бића носе последицу његовог дела (в. ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ). За

православну теологију Адамов пад стоји под влашћу слободне воље, а не под

нужношћу природе; јер Адам није створен непромењивим, нити једнострано

усмереним ка злу, те према томе није погазио заповест по нужности природе, него

по слободној вољи и ради задовољства (Марко Подвижник, 0 Крштењу, Рум. филок.,

том I, стр. 302).

АЗИМА (гр. αζυος, лат. азима, бесквасни [хлеб], преснац). Употребу

бесквасног хлеба у обреду Евхаристије цариградски патријарх Михаило Керуларије

(10001058) наводи као једну од "латинских јереси". У полемици између Запада и

Истока (ХIХIV), Латини који употребљаваху бесквасни хлеб названи су "азимити".

Источна Црква противи се употреби азиме за евхаристијски хлеб, аргументујући свој

став овако: тоје остатак јудејске пасхе (Изл. 12,1518; Пон. Зак. 16,4,8; Мт. 26,17);

приликом установљења Евхаристије (Мк. 14,22; 2. Кор. 11,23) Христос је узео

"хлеб", то јест квасни хлеб; апостоли и прва Црква нису узимали азиму (Дела 2,42);

азима прасликује смрт а не живот, док квасац представља душу у телу, односно

непропадљиви елемент (Јн. 6,31,35,48, 51); употреба азиме изврће смисао Тајне

Вечере, јер би она била проста пасхална вечера а не установа Евхаристије, Тајне

Новога Завета; употреба азиме указује на посебну евхаристијску западну теологију.

У полемици са Јерменском црквом, која такође употребљава бесквасни хлеб,

византијски теолози (нарочито Никита Ститат 10051092), доводе у везу употребу

азиме и аполинаријевску христологију Јермена. Азима подразумева

аполинаријевство, јерес која оспорава да је Исус Христос, као човек, имао душу.

Једна одлука Флорентинског Сабора (1439) елиминише проблем азиме с листе

Jovan Brija - Recnik pravoslavne teologije.pdf

Plik z chomika:

Inne pliki z tego folderu:

Inne foldery tego chomika: